Make your own free website on Tripod.com
Risto Milic
Risto Milic
+

Чини се да је постојала недоумица око места и датума рођења Ристе Милића. Неки су говорили да је из Рисна, а неки да је рођен у Котору. Да бисмо то решили, упутили смо писмо которском проти, господину Момчилу Кривокапићу, и објаснили му своје недоумице. Господин прота је то разрешио за један дан. Узео је Књигу рођених у Котору и преписао: Године 1842, под редним бројем 8, пише: Ристо (Cristoforo) је син Симеона Милића (Simeone Milich) из Бјелица и Јелене Катурић (Elena Catturich) из Котора, и рођен је 19. априла, по старом, или 1. маја, по новом календару (nato 19. aprile / 1. maggio 1842.). Књига рођених је исписана италијанским језиком, који је био службени језик у јужним, далматинским, покрајинама Аустро-Угарске царевине.

Међутим, чини ми се да би се пре могло рећи да је Симеон Милић био од Бјелица, а не из Бјелица. Наиме, Бјелице су црногорско племе, а не место. Како Црногорци знају родослов свога племена, барем до Косова, сазнајемо да Бјелице, по предању, потичу од Орловића Павла, који је имао четири потомка, Бајка, Бјелана, Наноја и Чеја. Од Бјелана потичу Бјелице, а Милићи су братство у том племену.

Село Дуб, које се налази северно од Цетиња, а североисточно од Боке Которске, колевка је Милића. Ако мислите да је то село налик на србијанска ушорена села, варате се. Под заједничким називом Дуб постоји тринаест заселака, разбацаних по планини. Најмањи засеоци имају по једну кућу (породицу), а највећи засеок је Ресна (или Решна), са дванаест кућа. Претпостављам да је назив овог засеока довео у заблуду неке ауторе, који су мислили да Ристо Милић потиче из Рисна.

Ристо је у Котору завршио основну школу и гимназију на италијанском језику, који је, како рекосмо, био службени језик и деца су морала да га науче. После гимназије, Ристо је неко време радио у которској пошти.

У Аустро-Угарској је почетком 19. века предност имала римокатоличка црква. У Котору су православци могли јавно да се окупе само у црквици Светог Луке. Касније су добили и неко проширење, па су, 1839. године, некако успели да оснују Српско пјевачко друштво Јединство. Ово певачко друштво је, најпре, своју делатност ограничило на улогу хора у току службе у цркви.

Шездесетих година 19. века, Јединству је, приступио и Ристо Симов Милић, написавши стихове за неколико песама, које је компоновао капелник Шпиро Јововић, а које је хор изводио у разним пригодама. Неке од тих композиција је штампала и новосадска Даница, 1867. године. Даница је и до тада, од 1865. године, већ штампала Милићеве стихове.

Ако положај православног живља, Срба, у Боки Которској означимо, најблаже речено, као неравноправан у односу на положај припадника других вероисповести, онда је кршење неких ранијих уговора било само узрок, а не и основни разлог сталног бунта тог становништва. Један од претходних мировних уговора после сукобâ Аустро-Угарске са Русијом и Француском, обећавао је Србима из Боке да неће никад бити регрутовани у аустро-угарску војску. Године 1869. регрутација је отпочела па су бокељски главари послали протестно писмо цару Фрањи Јосифу. Последица тога је била интервенција аустријске војске и устанак бокељских Срба, 25. септембра 1869. године.

Као изазивачи немира, ухапшени су прваци Јединства, председник Ристо М. Суботић и песник Ристо С. Милић. У затвору су били изложени мукама, од којих је Суботић касније и умро. Мир је склопљен, 3. јануара 1870, до када је изгинуло доста аустријских војника, а уговор о миру је ипак дао за право Србима.

У јесен, 17. октобра 1870. године, Српско пјевачко друштво Јединство одлази на Цетиње, где је учествовало у литургији и извело неколико концерата. На концерту у двору књаза Николе I Петровића хор је први пут извео песму по стиховима Јована Сундечића, а на музику капелника Антона Шулца, која је касније прихваћена као прва црногорска химна. Пре повратка у Котор, књаз Никола је Јединству поклонио 200 форинти у злату и наредио да се збирка песама Ристе С. Милића Сербобранке штампа о трошку државе.

Певачко друштво и 20. септембра 1871. године посећује Цетиње, да увелича крштење првог књажевог сина Данила. На забави, која је тим поводом уприличена, изведена је и кратка оперета Ускрсење, на стихове Ристе С. Милића и музику Антона Шулца.

И поред свих песничких и певачких успеха, Милић у Котору више није могао добити сигуран посао у државној служби. То је била цена његовог родољубног деловања у Боки. Зато је, крајем 1871. године, отпутовао у Одесу, где је био званични повереник Матице српске. У Одеси је срео и своју земљакињу, Јелисавету Поповић, која је из Сербобранки узела 11 песама и на њихове стихове је компоновала музику.

Управо је, седамдесетих година прошлог века, прота Момчило Кривокапић у архиву Српске православне црквене општине у Котору, односно међу документима Српског пјевачког друштва Јединство, пронашао ноте ових песама, на којима је писало да их је компоновала „одеска Српкиња“ Јелисавета Поповић, и да их посвећује СПД Јединству.

Крајем 1872. године Ристо Милић постаје поново поштански чиновник, овога пута као поштар III класе београдске поште. После три године напредује и постаје поштар II класе. На том радном месту га затиче и почетак Српско-турског рата, 1876. године.

Двадесеттрогодишњи адвокат и социјалиста, иначе гарибалдинац, италијански добровољац у Српско-турском рату, Ђузепе Барбанти-Бродано пише из Београда, 12. септембра 1876. године, писмо својима у Италији:

„У које било време да се оде на пошту, увек се иза прозорчета чује један глас који говори и одговара на савршеном румунском, српском, француском, немачком, руском, мађарском или италијанском, према језику лица које је дошло. Човек би рекао да је то више лица са једним јединим гласом, док је иза прозорчета уствари господин Ристо Милић, који потпуно мирно ради десет часова дневно и не примећује да је живи феномен.“

Осамнаестог септембра, Барбанти-Бродано поново пише:

„Прекјуче отидох на пошту да видим има ли шта за мене, а господин Милић, са мирноћом од које се човеку кожа јежи, рече да најзад има два писма и, уместо да ми их одмах преда, стаде ми говорити о лепом времену у Београду. Можете мислити!...“

По повратку у Италију, Ђузепе Барбанти-Бродано је сакупио своја писма и објавио их, 1877. године, у Болоњи као књигу под насловом Serbia (код нас је објављена под именом Гарибалдинци на Дрини 1876. СКЗ, 1958.). Исте године, Барбанти-Бродано је по свом пријатељу послао Ристи Милићу у Београд један примерак књиге са посветом. Пошто нигде није писало да је то поклон, а уручилац није хтео да прими никакву накнаду, Милић се писмом обраћа Барбанти-Бродану:

„Дакле, како нисам знао из којих сам разлога могао бити почаствован Вашим племенитим сећањем, скромно молим коме треба ту суму да предам... Најзахвалнији сам такође за племените похвале којима сте ме обасули, што ће мени оживети вечну успомену на Вашу љубав и доброту.“

После рата, 1879. године Милић је распоређен на место рачуноиспитача V класе Главне контроле, а од 1883. до 1910. године је радио као књиговођа у Поштанско-телеграфском одељењу Министарства народне привреде (најпре као књиговођа V класе, а затим IV, III, II и I класе).

Као поштански чиновник није објављивао своја књижевна дела, али је био у току књижевних догађања у целом Српству.

Изненада је, од срчаног удара, умро 8. марта 1910. године, у београдској кафани Пролеће.

 Милорад Јовановић